Ležali smo jedno pored drugog, prepleteni kao delovi slagalica. Znam da ću uskoro otići, ali ona je sada jedino što je bitno. Topla tela, umotana u ćebe, i moj um izgubljen u njenim očima do te mere kao da je ona jedina stvar na svetu. Nikad se nisam plašio odlaska od nekog, dok nisam sreo nju. I sada kada sam na rubu da kažem “dovidjenja”, shvatam da je ona sve vreme nešto više, ona je sve. Ostavljao sam tragove prstima lagano, niz svaku venu koju je njeno telo pokazivalo, iscrtavajući sazveždja i univerzume koji tek treba da budu otkriveni. To je osećaj koji sam hteo, jer znam da u ovom trenutku, koliko god se osećao izgubljeno u ovom životu, ako budem pratio tragove njenih prstiju, svake pukotine, svake bore, odvešće me kući: njoj